У част свог најславнијег некадашњег становника Надаљ је добио сталну изложбену поставку посвећену архитекти и олимпијцу Момчилу Тапавици. У новој згради Месне заједнице од уторка ће трајно бити доступне фотографије великог Надаљчанина, факсимили његових писама и карти, те фотографије здања које је пројектовао широм бивше Југославије, од Новог Сада, преко Цетиња и Херцег Новог, па све до Пореча. Стална поставка - "Повратак у родни крај" - настала је кроз пројекат "Променада кроз прошлост Србобрана".
"Кажу да је једно место велико уколико има и великих људи. Гледајући по томе наш Надаљ је огроман - мало место, а има толико знаменитих личности. Један посебан великан рођен је у Надаљу пре 150 година, поставио је темеље за настанак српске спортске нације, олимпијац и архитекта - Момчило Тапавица. Да није заборављен у Србији говоре нам говори нам и то да улице у Новом Саду и Београду носе његове име. Ни општина Србобран ни Надаљ нису заборавили Тапавицу, открили смо му бисту испред спортске хале, Матица српска се одужила свом штићенику откривањем његове бисте у Новом Саду, а Дом културе Србобран кроз пројекат "Променада кроз прошлост Србобрана", дарује Надаљу изложбу фотографија о животу и раду Момчила Тапавице, која ће стално красити зграду Месне заједнице. Ова изложба са разлогом носи име 'Повратак у родни крај'. Изложене фотографије припремио је дугогодишњи сарадник Дома културе, уметнички фотограф Рајко Каришић, покровитељ пројекта су Покрајински секретаријат за културу и Општина Србобран", рекла је на почетку програма отварања Соња Стојновић, директорка Дома културе Србобран.
У име локалне самоуправе окупљене је поздравила Милица Зарић, заменица председника Општине Србобран, изразивши задовољство што има прилику да буде део свечаности посвећене, како је рекла, "нашем Момчилу Тапавици". "Хвала тиму који је радио на овом пројекту и који је успео да након 150 година на неки начин у Надаљ врати Момчила Тапавицу, и тако му се одужи за све оно што је он некада давно учинио да би се чуло за Надаљ, посебно учешће на Олимпијади у Атини 1896. године. Верујем да ће ово место у наредном периоду бити добро посећено, да ће људи долазити да се кроз изложбу упознају са животом Момчила Тапавице, као и да ће Надаљчани сигурно бити добри домаћини свима који посете сталну изложбу", рекла је Милица Зарић.
За прикупљање многих мање познатих података из извесно богатог и бурног живота Момчила Тапавице, од школске клупе у Надаљу и Новом Саду, студија у Будимпешти, живота у Италији, Швајцарској и Мароку, Новом Саду и другим градовима, до смрти у Пули, посебне заслуге иду Надаљчанину Миодрагу Шијачком, који је многе године живота посветио истраживању Тапавичине личне и пословне биографије.
"За Тапавицу сам сазнао још као дечак 1971. године, гледајући популарну емисију ТВ Спорт. Један прилог био је посвећен Момчилу Тапавицу, рођеном Надаљчанину, како је речено, и одмах сам се заинтересовао за то име. Прве информације добио сам од Лазара Рачића, који је писао о Тапавици у Монографији Надаља, а касније сам и сам почео да обилазим музеје и полако почео да прикупљам податке. У спортском делу Музеја Војводине наишао сам на тзв. 'Тапавицину соба' и ту сам и сам увидео, а исто ми је рекао и академик Чедомир Јовановић, да је Надаљ чувено село", рекао је, између осталог, Шијачки. Он је окупљене упознао и подсетио на многе биографске податке из живота Момчила Тапавице, од детињства и места где је као дечак живео у Надаљу, па све смрти у Пули 1949. године.
Програм отварања употпунио је и рецитатор Угљеша Сурдучки.
Биографија Момчила Тапавице
Момчило Тапавица, архитекта, спортиста, олимпијац (Надаљ, 26. X 1872 ‒ Пула, 10. I 1949)
Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију похађао у Новом Саду. Био је стипендиста Матице српске из Задужбине Симе Ђорђевића од 1886. као ученик реалке у Сегедину. Матичин стипендиста био је и 1891, када је започео студије архитектуре и грађевинарства на Високој техничкој школи у Будимпешти, где је и дипломирао. Важио је за врло даровитог архитекту. По завршетку студија радио је једно време у Будимпешти, а потом се вратио у Нови Сад и ту 1903. учествовао у изради плана за обнову Саборне цркве. Био је присталица либерала и у сукобу с радикалским политичарима. После женидбе 1908, са супругом Аранком је на позив књаза Николе
отишао у Црну Гору. Тамо је пројектовао Хотел „Бока” у Херцег Новом, зграде некадашњег немачког посланства и Црногорске државне банке на Цетињу и породичну кућу у Бијелој, која је касније служила као Дом за незбринуту децу. Према његовим пројектима изграђена је 1912. данашња зграда Матице српске, тадашње Сиротиште, задужбина Марије Трандафил, једно од најлепших и најрепрезентативнијих здања у Новом Саду. Као бивши Матичин питомац понудио се да бесплатно изради план и прорачун за зграду, а на његов предлог је одабран и извођач радова. Први светски рат провео је у избеглиштву и у том периоду боравио је у Риму, Лозани и Рабату, главном граду Марока, где је обављао геодетска мерења. Потом се вратио у Нови Сад и радио у
свом пројектном бироу у Петроварадину. Био је Владин повереник за мелиорацију у источном Срему. Израдио је пројекат за рестаурацију цркве у Надаљу и геодетске планове за калдрмисање коловоза у селу и друмова око села. Између два светска рата активно је учествовао у деловању Матице српске. Оставио је вредног архитектонског трага у Поречу, где је провео последње године живота радећи на обнављању и уређењу града. Имао је сина Мирка и кћер Јасну.
Од ране младости се успешно бавио спортом, а док је студирао и служио војску у гарди истицао се изузетном снагом. Био је члан Савеза за телесно васпитање у Будимпешти. На првим модерним Олимпијским играма одржаним у Атини 1896. обезбедио је место у тринаесточланом тиму Краљевине Угарске. Био је пријављен за такмичења у атлетици (скок удаљ, скок с мотком, бацање кугле), рвању грчко-римским стилом, дизању тегова (једном руком и обема рукама) и тенису. Најбољи резултат остварио је у тенису, освојивши бронзану олимпијску медаљу. До овог сазнања о његовом великом успеху дошло се после више од једног века. Преценио је своју снагу и повредио се током дизања тегова једном руком, али је наставио такмичење. У дизању тегова обема рукама освојио је пето место подигавши 80 кг, а у тешкој категорији у равњу четврто место. Од атлетских дисциплина морао је да одустане. Био је први Србин учесник првих Олимпијских игара. У Новом Саду се касније бавио веслањем и од 1904. био члан клуба „Данубиус”.
