Иванка Симин, Србобранка са канадским држављанством, завештала је родну кућу са налогом да се средства од њене продаје након њене смрти уложе у куповину салаша или друге некретнине која ће служити за отварање прихватилишта за псе луталице. У тестаменту госпође Симин стоји да азил мора носити име „Бенџи-Канада“, у знак сећања на њеног непрежаљеног лабрадора Бенџија и другу домовину, у којој је живела до 1992. године. - Животиње сам заволела у детињству. Љутила сам се на паоре када бих видела да су претоварили коњску запрегу и бичевали јадне животиње које су једва вукле товар. Грдила бих кочијаше, а они су претили да ћу и ја лоше проћи ако ме дохвате - сећа се Иванка.
Иванка Симин је дуго година живела у Канади, а 1992. године вратила се у Србобран.
- Са мном је у Србобран стигао и лабрадор Бенџи. Много сам га волела, а растанак са њим тешко сам поднела. Пошто немам деце, тада сам одлучила да кућу завештам као азил за псе - каже Иванка. Осим Бенџија, у кући је живео је и један канаринац којег је Иванка са сестром научила да пева и говори. Знао је да каже: „Немој да пушиш“ и да пева „Е, мој Саша“.
- Провела сам цео живот уз кућне љубимце и онда је нормално да донесем овакву одлуку. Обећали су да ће она бити сигурно испоштована и веома се радујем томе - каже Иванка.
Од маја ове године Иванка Симин живи у Геронтолошком центру у Врбасу, а њена два жива пса налазе се у азилу у Ђурђеву. Иванка једном недељно телефоном позива азил и распитује се за њихово стање.
- Увек замолим запослене да помилују моје псе уместо мене. Верујем да им је добро јер по разговору и разумевању људи које позивам осећам да се са њима лепо поступа - каже Иванка Симин.
Казне у Канади
Госпођа Симин је незадовољна како се наши људи односе према животињама.
- Највише ме боли што псе избаце из куће и препусте улици. У Канади су закони веома строги и за свако огрешење о животињу следе оштре казне. Није ми јасно како људи могу да одбаце псе или мачке - каже Иванка.
Иванка Симин је дуго година живела у Канади, а 1992. године вратила се у Србобран.
- Са мном је у Србобран стигао и лабрадор Бенџи. Много сам га волела, а растанак са њим тешко сам поднела. Пошто немам деце, тада сам одлучила да кућу завештам као азил за псе - каже Иванка. Осим Бенџија, у кући је живео је и један канаринац којег је Иванка са сестром научила да пева и говори. Знао је да каже: „Немој да пушиш“ и да пева „Е, мој Саша“.
- Провела сам цео живот уз кућне љубимце и онда је нормално да донесем овакву одлуку. Обећали су да ће она бити сигурно испоштована и веома се радујем томе - каже Иванка.
Од маја ове године Иванка Симин живи у Геронтолошком центру у Врбасу, а њена два жива пса налазе се у азилу у Ђурђеву. Иванка једном недељно телефоном позива азил и распитује се за њихово стање.
- Увек замолим запослене да помилују моје псе уместо мене. Верујем да им је добро јер по разговору и разумевању људи које позивам осећам да се са њима лепо поступа - каже Иванка Симин.
Казне у Канади
Госпођа Симин је незадовољна како се наши људи односе према животињама.
- Највише ме боли што псе избаце из куће и препусте улици. У Канади су закони веома строги и за свако огрешење о животињу следе оштре казне. Није ми јасно како људи могу да одбаце псе или мачке - каже Иванка.
Дневне новине Блиц; Горан Добриловић | 20.11.2007.
